Tranzistorski radio bio je prvi tehnološki izum koji je omogućio da muzika doslovno stane u ruku potrošača sredinom pedesetih godina. Bio je jeftin, pouzdan i prenosiv, ali nije mogao ni da priđe kvalitetu zvuka gramofonske ploče na kućnom stereo uređaju. Ipak, bio je jedina dostupna tehnologija za ljubitelje muzike u pokretu – sve dok se nije pojavio Walkman.
Priča o Walkman-u
Sony Walkman nije predstavljao tehnološki proboj koliko proboj u mašti. Svaki njegov deo već je postojao u proizvodnji ili testiranju u okviru nekog drugog uređaja, kada je legendarni predsednik Sonyja, Masaru Ibuka, početkom 1979. godine uputio poseban zahtev. Ibuka, strastveni ljubitelj muzike koji je često putovao, već je imao običaj da sa sobom na međunarodne letove nosi jedan od Sonyjevih „prenosivih“ stereo kasetofona. Ali model Sony TC-D5 bio je težak i daleko od stvarne prenosivosti, pa je Ibuka zamolio svog tadašnjeg zamenika Norija Ohgu da napravi nešto bolje.
Koristeći postojeći Sonyjev uređaj Pressman, monofoni prenosivi diktafon koji su rado koristili novinari, Ohga je uspeo da napravi stereo uređaj samo za reprodukciju, na vreme za Ibukin sledeći let preko Pacifika.
Iako je taj proto-Walkman zahtevao velike slušalice koje su podsećale na antifone i posebno dizajnirane baterije (koje su, naravno, prestale da rade usred Ibukinog leta), impresionirao je predsednika kompanije izuzetnim kvalitetom zvuka i prenosivošću. Unutar Sonyja bilo je dosta protivljenja kada je Ibuka krenuo sa inicijativom da napravi komercijalnu verziju uređaja – najveći izazov bio je konceptualni: da li bi iko uopšte kupio kasetofon koji ne može da snima, već samo da pušta muziku? Ibukin jednostavan odgovor – „Zar ne mislite da je dobra ideja da postoji stereo kasetofon koji možete da slušate dok hodate?“ – pokazao se kao jedno od najvećih potcenjivanja u poslovnoj istoriji.
Nakon izuzetno brze faze razvoja od samo četiri meseca, Sonyjevi inženjeri imali su pouzdan proizvod spreman za tržište po ceni od 30.000 jena (približno 150 američkih dolara u to vreme), i dostupan pre početka letnjeg raspusta za japanske studente – oba cilja unapred određena. Početna serija od 30.000 primeraka činila se preambicioznom nakon slabih prodajnih rezultata u prvom mesecu (prodato je samo 3.000 jedinica u julu 1979). Međutim, nakon inovativne marketinške kampanje u kojoj su Sonyjevi promoteri prilazili prolaznicima na ulicama Tokija i davali im da slušaju Walkman, proizvod je doživeo ogroman uspeh – sve zalihe su rasprodate pre kraja avgusta, čime je započeta jedna od najvećih uspešnih priča u istoriji kompanije Sony.
